Studije i dugogodišnji boravak u Americi ostavili su konkretan trag. Izmenjena je moja percepcija, otvoren je novi prostor sa autentičnom perspektivom, stvorila se snažna motivacija, odabrao sam poseban pristup u stvaranju skulpture kao umetničkog dela.

Glavna tema mog rada je da  kroz upcycling prikazem i dam omaž analognoj industriji kroz vlastitu umetničku prizmu.

Posećujući stare alatnice, masivne ali pročišćene otpade, kao i velike i popularne kalifornijske fli(flea) markete, vođen intuicijom uočavao sam artefakte koji su pripadali različitim oblastima i epohama, da bi ih potom izdvajao iz te guste kulturološke mreže, i time dobijao uzorke  koji su retko ili nikad korišćeni kroz istoriju umetnosti za oblikovanje skulptura u umetničkom smislu. U njima sam video estetske potencijale.

Traženje delova je moj put ka inspiraciji, a pronađeni deo, bio je okidač.

Početak kreativnog procesa je kad u ruci držim određeni komad, nemajući softver ili druga elektronska pomagala, u mojoj glavi projektujem bezbroj kombinacija koje me kroz misaonu oluju dovede do odluke i rešenja. U tom smislu moj proces se razlikuje od klasičnih vajarskih postupaka jer ja od predhodno definisanih komada pravim novo delo.

U svojstvu umetnika, ove iskorišćene,industrijske elemente, ne percepiram kao takve, već u njima vidim: liniju, oblik, volumen, teksturu i kinetičko svojstvo.

Oni su u mom umu pretvaraju u potencijalno likovne elemente od kojih komponujem forme bez tendencioznih, asocijativnih, značenja.

Odabrani predmet nije pravljen po estetskim kriterijumima, već kao deo mašinskog sklopa, a ja svesno ukidam njegovu suštinu i smeštam ga u novi prostor, bitno različit, prostor umetnosti.

Potpuno očuvani izvorni izgled elemenata ugrađenih u skulpturu nudi mogućnost da se prepozna čemu su oni prethopdno služili, a sada integrisani u skulpturu mogu da se posmatraju i definišu na novi način. 

Ovim postupkom se stvara specifična arhiva predmeta iz prošlosi koji su postali deo umetničke strukture i samim tim deo savremenog kulturnog prostora. Ceo proces predstavlja vezu i eho prošlosti,sadašnjosti i budućnosti.

Prenošenje angažmana mašinskih delova u skulpturu, uklopljeni na praznom radnom stolu, skulptura postaje osmišljen likovni organizam u vremenskom remiksu.

Naizgled neuređeni svet apstraktne umetnosti po kom vlada umetnik ostavlja mogućnost posmatraču da u umetničkom delu otkrije i tumači sopstvenu simboliku.

Apstrakcija izaziva strah od nepoznatog i strah od lutanja i izgubljenost, jer ne postoji poznati oslonac i veza, ne postojanje prepoznatljive forme i funkcije i sve na šta možeš da se osloniš je umetnikov predlog ili sopstvena percepcija.

Iz svakog razločitog ugla, (apstraktno) savremena skulptura može imati različitu pojavnost koja izaziva nove asocijacije izlazeći iz materijalne prostornosti kreće na put beskonačnosti.

Cirkulacijom mašinskih delova u umetničko asocijativnom načinu, ostvaruje se zagonetnost novog sklopa.

Od gradivnih elemenata za moje skulpture prilikom selekcije i kuriranja kompozitnih delova industrijskog porekla samo originalan izgled svakog ugrađednog objekta u moju skulpturu čini deo jednog trodimenzijalnog, prostornog i vremenskog mozaika.

Kompaktujem objekte jedne završene epohe i angažujem ih u jednu savremenu komunikaciju.

Nastala forma privlači pažnju,a ugrađeni selektovani sadržaj formatira teren za dalju vizuelnu komunikaciju sa skulpturom na planu likovnog jezika, na planu analitičke znatiželje, na planu taktilno-materijalnih čula i na planu metafora, simbolike i poetike… i svakako na planu širokog spektra idejnih promišljanja i senzacija koje nosi umetnost.

U predhodnom smislu, objekti su obavljali konstruktivne funkcije tako da se sad u skulpturi, takve zajedničke vrednosti i istovetnost primenjenog dizajna obavlja prohodnost za novi fizički sklop u kome ti isti elementi postaju formalno ravnopravni i pokazuju suštinski novi izraz i nove karakteristike.

Prenošenje mašinske misli u likovni znak i stvaranje signala za novi vizuelni doživljaj.

Prebacivanje ili prelazak iz deskripcije u transformativno ili iz naučnog prostora u sfveru umetnosti.

Kroz poetiku u načinu formiranja skulpture preko rigidnih mašinskih delova ja sam implementirao novonastaloj strukturi moju viziju.

Delovi iz prethodnih industrijskih sistema sa kinetičkim svojstvima prenose skulpturi, u izvesnom smislu, tu “živu silu” ili to, možemo nazvati impuls kretanja”.

Konačno, namera mi je bila da odabrane komade predstavim u polaritetu udaljenog i bliskog.

Umetnost post-industrijskog sveta

Aleksandar Gligorijević teži da pronađe sveobuhvatan izraz suštinskih karakteristika svog jedinstvenog umetničkog metoda: njegova praksa objedinjuje kompoziciju elemenata, primenjeno naučno-tehnološko znanje i industrijski dizajn u formi čiste skulpture. Ova naizgled jednostavna definicija je nešto sa čime se ozbiljno hvata u koštac skoro dve decenije.

Suštinsko pitanje Aleksandrovog posvećenog traganja u polju plastične umetnosti može se postaviti na sledeći način: kako ovo carstvo “čiste skulpture” egzistira u našem, postindustrijskom svetu? Ovo istraživanje se može primeniti i na šire područje umetnosti i estetike: da li se nečije delo okreće afirmativnom pitanju umetnosti, ne umetnosti kao negaciji, alegoriji ili kritici, već opisu jedne umetnosti koja deluje direktno na svet u kome se nalazi; to je definicija umetnosti koja uopšte nije zasnovana na predstavljanju. U tom smislu Aleksandar ima za cilj da stvori skulpturu koja ne kreće iz ideje o predstavljanju bilo čega iz vidljivog sveta. U prikazima istorije umetnosti počevši od dvadesetog veka, ovaj smer istraživanja o pojmu napretka je s pravom sledio pitanje etike kao umetnosti koja je razbila iluzije po pitanju mogućnosti da bilo koja umetnost bude “čista”. Premišljajući o specifičnoj evro-američkoj istoriji i istoriji umetnosti, ova genealogija pripisuje modernistički etički preokret skulpturama majstora 20-tog veka, Marselu Dišanu i Konstantinu Brankusiju. Ovaj pristup stvaranju objekata, kako ga Aleksandar prihvata, podrazumeva svet u kome se nalazimo – našu društvenu, proizvodnu sredinu, našu političku hijerarhiju – čak i ako nije predstavna.

Može se reći da je Aleksandar odabrao modularne konstrukcije kao svoj princip početne tačke u pravljenju skulpture, ne zanimajući se za pronađeni objekat kao već dovršen i spreman. Umesto toga, usredsređen je na (ponovno) korišćenje industrijskih proizvoda koje potom obrađuje do savršenstva. S kojim namerama? Njegov cilj je bio da integriše masovno proizvedene delove — koji su bili delovi mašina za proces proizvodnje kroz drugu vrstu mišljenja i odnosa– i da ih kombinuje putem umetničke aktivnosti na različit način od njihove prvobitne (primarne) funkcije. Na ovaj način se rađa umetničko delo, i ono komunicira sa posmatračem na različitoj osnovi, više nego delo izrađeno na klasičan način kroz standardne medije i materijale.

Njegovi sastavni elementi potekli su od mašina–kao što su zastareli delovi aviona—da bi nadišli strategiju menjanja namene novog estetskog entiteta. Ja bih ustvrdila ¬da se njegova glavna umetnička strategija može nazvati operativnim realizmom. Kako umetnik objašnjava, njegova umetnost se sastoji od “brisanja postojećih formi iz elemenata (elemenata koji su ugrađeni ili uključeni u kompoziciju skulptura) i, istovremeno, traženja tih istih materijalnih elemenata u novom smislu i novim formama da bi se odredio među tim početnim elementima novi odnos za neku novu skulpturu. ” Novoizgrađeni spoj je monolitan, funkcioniše kako logično, tako i poetično. To bi bio operativni kvalitet u suštini realističnog pristupa–kada se ideji o umetnosti pristupa kroz specifičnu, iznova konfigurisanu postojeću formu. Drugim rečima, ona ne liči ni na šta što su ti elementi ranije označavali – nova forma podrazumeva ukidanje prethodne kako bi se omogućila realnost novopronađene konfiguracije. Ovaj osnovni princip zatim je pospešen i umnožen u mnoge raznovrsne interakcije manipulacije objekata i hibridne forme.

Međusobno povezana igra vizuelne fragmentacije funkcionalnih elemenata je Aleksandrov poetski princip u formi skulpture. Ono što njegove umetničke radove čini realističnim je njegov kulturni transfer u kojem nauka i dizajn postaju umetnost. Umetnik govori o svom insistiranju da predstavi specifičnu post-industrijsku kulturu sublimiranu kroz funkcionalne sastojke dizajna. Njegova strategija inkorporacije i komponovanja mehaničkih elemenata bez logike prvobitnog rasporeda je njegova lična alhemija: od naučno-tehnoloških primenjenih znanja i dizajna do forme skulpture. On posebno insistira na detaljima zanatske izrade i mnogo tehničkog, a nevidljivog rada, kao uslova za stvaranje preciznih spojeva. Asamblaži su omogućili Aleksandru da izrazi svoj tip eklektičkih kompozicija koje on smatra najizazovnijim od stilova. Ovi hibridi konačno otelovljuju poseban vizuelni identitet njegovih skulptura koje se mogu definisati kao njegov jedinstveni stil.

Dr Jovana Stokić

Formal Education

1987-1991

History of Art , University of Belgrade

1993-1997

Art und Design, Santa Monica college USA

MY PROJECTS

2002
Visual support ( the artist sculptures served for music video) for MTV awarded Serbian rock band ‘Van Gogh

2004
Curated Retrospective show NEWYORK PARIS BELGRADE for painter Dusan Gerzic – Gera, French Cultural Centre – Belgrade

2012
Visual support in Art Zone, stage und beck stage for ‘The PRODIGY’ (UK rock band) Warriors dance festival Belgrade)

2014
Project Light and Shadows, Aircraft sculptures in natural Cave Gallery, Belgrade

Want to learn more about me?