UDALJENI KOMADI U BLISKOM POGLEDU

Studije i dugogodišnji boravak u Americi ostavili su konkretan trag. Izmenjena je moja percepcija, otvoren je novi prostor sa autentičnom perspektivom, stvorila se snažna motivacija, odabrao sam poseban pristup u stvaranju skulpture kao umetničkog dela.
Posećujući stare alatnice, masivne ali pročišćene otpade, kao i velike i popularne kalifornijske fli(flea) markete, vođen intuicijom i kroz vlastitu prizmu uočavao sam artefakte koji su pripadali različitim oblastima i epohama, da ih bi potom izdvajao iz te guste kulturološke mreže, i time dobijao uzorke koji su retko ili nikad korišćeni kroz istoriju umetnosti za oblikovanje skulptura u umetničkom smislu. U njima sam video estetske potencijale.
Traženje delova je moj put ka stvaralaštvu, a pronađeni deo, bio je okidač.
Početak kreativnog procesa je kad u ruci držim određeni komad, u mojoj glavi projektujem bezbroj kombinacija koje me kroz misaonu oluju dovede do odluke i rešenja. U tom smislu moj proces se razlikuje od klasičnih vajarskih postupaka jer ja od predhodno definisanih komada pravim novo delo.
U svojstvu umetnika, ove iskorišćene,industrijske elemente, ne percepiram kao takve, već u njima vidim: liniju, oblik, volumen, teksturu i kinetičko svojstvo.
Oni su u mom misaonom toku pretvaraju u konkretne likovne elemente od kojih komponujem forme koje su u ranoj fazi bez metaforičkih značenja.
To od mene traži da pronađem specifično kreativni tok da bih se oslobodio ograničenja koji se u takvim postupcima nameću industrijski elementi i kao takvi mogu sužavati prostor umetničke slobode.
Odabrani predmet nije pravljen po estetskim kriterijumima, već kao deo mašinskog sklopa, a ja svesno ukidam njegovu suštinu i smeštam ga u novi prostor, bitno različit, prostor umetnosti. Potpuno očuvani izvorni izgled elemenata ugrađenih u skulpturu nudi mogućnost da se prepozna izvorna suština, a sada integrisani u skulpturu posmatraju se i definišu se na novi način. Ovim postupkom se stvara specifična arhiva predmeta iz prošlosi koji su postali deo umetničke strukture i samim tim deo savremenog kulturnog prostora. Ceo proces predstavlja vezu i eho prošlosti,sadašnjosti i budućnosti.
Prenošenje angažmana mašinskih delova u skulpturu, uklopljeni na praznom radnom stolu, skulptura postaje osmišljen likovni organizam u vremenskom remiksu. Naizgled neuređeni svet apstraktne umetnosti po kom vlada umetnik ostavlja mogućnost posmatraču da u umetničkom delu otkrije i tumači sopstvenu simboliku. Apstrakcija izaziva strah od nepoznatog i strah od lutanja i izgubljenost, jer ne postoji poznati oslonac i veza, ne postojanje prepoznatljive forme i funkcije i sve na šta možeš da se osloniš je umetnikov predlog ili sopstvena percepcija.
Prenošenje mašinske uloge u likovni znak i stvaranje signala za novi vizuelni doživljaj. Prebacivanje ili prelazak iz deskripcije u transformativno ili iz naučnog prostora u sfveru umetnosti. Konačno, namera mi je bila da odabrane komade predstavim u sudaru njegove izvorne udaljenosti i novonastale bliskosti.

KVADRATURA KRUGA

(Jedno viđenje radova Aleksandra Gligorijevića)

Dr Jovana Stokić

Pred nama je jedan novi umetnički objekt: nametljivo sveden, logička aporija, vizuelni pronalazak. Aleksandar Gligorijević je višede- cenijskim opusom postavio zajednički imenitelj svoje jedinstvene umetničke metode. Umetnikova praksa u vidu čiste skulpture spaja kompoziciju elemenata, naučno-tehnološko primenjeno znanje i indu- strijski dizajn. Ova naizgled jednostavna definicija nešto je s čime se Gligorijević suočava iznova. Tako se i novi rad ovog umetnika može sagledati u kontekstu njegovog šireg vizuelnog istraživanja. Suštin- ski, Aleksandrova posvećena potraga za plastičkim izrazom može se formulisati pitanjem: Kako ovo područje „čiste skulpture“ postoji u našem, postindustrijskom svetu?

Međusobno povezana igra vizuelne fragmentacije funkcionalnih elemenata Aleksandrov je osnovni poetski princip otelovljen u obliku skulpture. Ono što je njegove prethodne umetničke objekte činilo realističnim jeste njegovo kulturno prenošenje tamo gde nauka i dizajn postaju umetnost. Umetnik govori o svom insistiranju da predstavlja specifičnu postindustrijsku kulturu sublimiranu preko funkcionalnih sastojaka dizajna. Njegova strategija uklapanja i sastavljanja mehanič- kih elemenata bez logike izvornog izgleda njegova je lična alhemija: od naučno-tehnološkog primenjenog znanja i dizajna, do oblika skulpture. Detalji zanatskog rada i mnogo tehničkog, a opet nevidljivog rada, bili su preduslovi za pravljenje preciznih novih jedinjenja – asemblaža. Oni su autoru omogućili da izrazi svoje eklektične kompozicije. Tokom godina, ovi hibridi, prepoznati i kao jedinstven stil Aleksandra Gli- gorijevića, otelovljavali su specifičan vizuelni identitet njegovih skulptura.

Takva potraga može se primeniti na šire područje umetnosti i esteti- ke (i etike). Imajući na umu „afirmativno pitanje umetnosti, ne umetno- sti kao negacije, alegorije ili kritike, već se u obzir uzme opis umet- nosti koja deluje direktno na svet u kome se nalazi; to je definicija umetnosti koja nije utemeljena na reprezentaciji“. (Walead Beshty 2015) Ako se misli u tom ključu, Aleksandar je posvećen stvaranju skulpture koja ne polazi od ideje reprezentacije bilo čega iz vidljivog sveta. U umetničkim istorijskim narativima, od 20. veka, linija istraživanja

pojma napretka s pravom je postavljala pitanje etike umetnosti koja je raščinjavala iluzije o mogućnosti da bilo koja umetnost bude „čista“. Odražavajući specifičnu evro-američku istoriju umetnosti i umetno- sti, ta genealogija pripisuje modernistički etički zaokret skulpturama majstora 20. veka Marsela Dišana (Marcel Duchamp) i Konstantina Brankušija (Constantin Brâncuşi). Pristup pravljenju umetničkih predme- ta, kakav sledi Aleksandar, implicira svet u kojem se nalazimo – naše društveno, produktivno okruženje, našu političku hijerarhiju – čak i ako nije reprezentativan.

Umetnik je, dakle, iz ovakvih uverenja, stalno u potrazi za enkapsula- cijom svoje jedinstvene umetničke metode. Da se vratimo na objekat, izložen tako da od gledaoca očekuje da mu posveti donekle produženo vreme posmatranja, i na pitanje zašto ga nazivam vizuelnom logičkom aporijom. U filozofiji, aporija je filozofska zagonetka ili naizgled nerešiv zastoj u istraživanju, koji često nastaje kao rezultat isto kako verodostojnih, jednako tako nedoslednih premisa (tj. paradoksa).

Aporija, takođe, može označiti stanje zbunjenosti u takvoj zagonetki ili zastoju. Pojam aporije uglavnom nalazimo u grčkoj filozofiji, ali on igra ulogu i u poststrukturalističkoj filozofiji, u tekstovima Žaka Deride (Jacques Derrida) i Lis Irigare (Luce Irigaray).

Savremene akademske studije ovog termina dalje karakterišu njegovu upotrebu u filozofskim diskursima. U knjizi Aporetika: racionalno promišljanje suočeno s nedoslednošću (Aporetics: Rational Deliberation in the Face of Inconsistency, 2009), Nikolas Rešer (Nicholas Rescher), uz intelektualnu potragu za rešavanjem pojma aporije, identifikuje delo kao pokušaj „sintetizacije i sistematizacije aporetskog postupka za rešavanje preopterećenosti informacijama (kognitivne disonancije, kako se ponekad naziva)“.

Danas, kada vam ovaj tekst predočava Aleksandrovu skulpturu, u breme- nitoj svakidašnjici, čini se da je više nego ikad potrebno misliti o pročišćenju putem logike, posmatranja, kao i discipline zaključivanja. Spomenimo još jednu Rešerovu definiciju aporije kao: „svake kognitiv- ne situacije u kojoj nam preti opasnost od nedoslednosti“. Da li ovaj

umetnički objekat upravo omogućava da se resetujemo od nedoslednosti posmatranja, ali i zaključivanja? Aleksandar govori o skulpturi kao nečemu apsurdnom, onome što jeste iako nije – kocki od krugova – nemo- gućoj geometriji. Ali, čini se da on ne želi da ova skulptura obmanjuje posmatrača, naprotiv, on je vidi kao agenta otvaranja prostora za ličan vizuelni i misaoni odnos prema apsurdu. Aporija nije kraj puta, slepa ulica, naprotiv – ona priziva na mišljenje i imaginaciju koja vodi dalje, uvek dalje.

Analitički precizno, Rešer, dalje, kvalifikujući pojam „grupe pojedi- načno verodostojnih, ali kolektivno nespojivih teza“, u svoju specifič- nu studiju o aporiji uvodi oznaku koju ilustruje sledećim silogizmom ili „grozdom sadržaja“: 1. U ono što nam govori naš pogled, treba da verujemo. 2. Pogled nam govori da je palica savijena. 3. U ono što nam dodiruje ruka treba verovati. 4. Dodir nam govori da je palica ravna. Aporija ovog silogizma leži u činjenici da su, iako je svaka od ovih tvrdnji pojedinačno zamisliva, zajedno nedosledne ili nemoguće (tj. čine paradoks). Rešerova studija ukazuje na kontinuirano prisustvo naučnih ispitivanja koncepta aporije i savremenih pokušaja anali- tičke filozofije da tumače ovaj antički filozofski koncept kako bi opisali njegovo moderno značenje. Čini se da i skulptura pred nama tvrdi različite premise iz različitih uglova, da su one pojedinačno zamislive, a zajedno nemoguće. Umetnička je vizija signal koji poziva na važnost logike, ali i mogućnost doživljaja lepote paradoksa. Rad pred nama ima plemenitu ulogu da nas podseća da su logičko mišljenje i lepo povezani etikom koja štiti od haosa i bezumlja.

Za kraj, čitaoca pozivam da se podseti konceptualnih crteža krugo- va u kvadratima Sola Levita (Sol LeWitt), umetnika koji se s pravom doživljava kao začetnik konceptualne umetnosti 60-ih i 70-ih godina dvadesetog veka. Za njega, i umetnike njegove generacije, ideja je bila najvažniji aspekt umetničkog dela. Ali su još važniji bili intimni, bezvremenski procesi crtanja koji su se pretvarali jedan u drugi i velikodušno otvarali puteve ka posmatraču. Nasleđe konceptualne umetnosti dvadesetog veka uči nas da svaku umetničku akciju cenimo kao dopuštanje apsurda da postoji – i ono što jeste i ono što nije, da prihvatimo (i radujemo se) nesposobnosti jezika da predvidi vizuelni ishod. Tako ravne i krive linije mogu stvarati nove oblike, krugove i kvadrate pred nama, otelovljene u materijalu u realnom životu (IRL), ali i u virtuelnoj stvarnosti (VR). Ono što je umetnički imperativ jeste okrenutost ka posmatraču, otvaranje imaginativnih polja koja nastavljaju da neguju mišljenje i imaginaciju. Možda se jedino tako i može rešiti kvadratura kruga.

Edukacija

1987-1991

History of Art , University of Belgrade

1993-1997

Art und Design, Santa Monica college USA

PROJEKTI

2002
Vizuelna podrška (skulpture umetnika poslužile su za muzički spot) za MTV nagrađeni srpski rok bend „Van Gog“

2004
Kustos Retrospektiva NJUJORK PARIZ BEOGRAD za slikara Dušana Gerzića – Geru, Francuski kulturni centar – Beograd

2012
Vizuelna podrška u Art zoni, stage und beck stage za „The PRODIGI“ (UK rok bend) Varriors dance festival Beograd)

2014
Projekat Svetlost i senke, Vazdušne skulpture u galeriji prirodnih pećina, Beograd

Želite da saznate više o umetniku?