lme Aleksandra Gligorijevica uslo je u srpsku skulpturu preko njegove prve, izuzetno uspele izlozbe, odrzane 1997 godine u Los Angeles-u u Corner Blow galeriji, u ambijentu grednih prekrstaja piranezijevske arhitekture.
Nakon niza izlozbi Gligorijevic u galeriji “ Nova “ izlaze svoja najnovija dela radena u potpunom kontinuitetu sa svojom pocetnom stvaralackom vokacijom. Razvijajuci dalje svoju viziju o skulpturi kao stvaralastvu koje ima svoj puni smisao samo ako prireduje radost i uzivanje autoru, posmatracu i kolekcionarima njegovih dela.
Ovoga puta Gligorijevic izlaze u klasicnoj galeriji, u kojoj su beli zid i beli postamenti jedini elementi aranzmana, pa je umet­nikova skulptura isterana na cistac. Kako ona nema ni fas ni anfas poziciju, ovako pojedinacna i samostalna, suvereno vlada prostorom sto joj daje dodatnu privilegiju.

Skulpture ovog umetnika konstruisane su u savrsene oblike, koji bude bezbroj bogatih asocijacija. Na taj nacin su neki postojeci odbaceni predmeti, nekada skladnih i lepih artefakata, umetnickom transpozicijom presli u drugu materijalnu stvarnost, noseci sa sobom novu, sopstvenu energiju, novu koherentnost i nov identitet umetnickog dela muzeoloske vrednosti.
Kreativno i duhovito komponovani; diskovi, propeleri, tasteri, opticka stakla i razni kalupi; umetnickim alarmom kriticki upozoravaju savremeni zaludeni svet.
U vremenu dugorocno zatvorenih muzeja, pred zvanicno potisnutu figuraciju, pod pritiskom konceptualizma i diktatima globalizacije, izlozba Aleksandra Gligorijevica dobro dolazi da uveri da jos ima prostora za osnovne postulate izvornog poimanja skulpture.

Otuda je njegov neokonstru ktivizam vredan velike paznje.